Realizam u Srbiji

U poslednjim decenijama 19. veka srpski slikari su se okrenuli Minhenu kao centru školovanja i njegovoj akademiji likovnih umetnosti, koja je u odnosu na bečku bila avangardnija i progresivnija. Ipak, veći broj njih je ostao veran bečkoj akademiji, u kojoj je sistem školovanja još bio zasnovan na ustaljenim školskim, tradicionalnim postupcima i tehničkim veštinama. U stilskom pogledu realisti posle romantičarske uznemirenosti unose mirnoću i red u slikarstvo. U srpskom slikarstvu realizam nikad nije zaživeo u pravom smislu, u simbiozi tematike i tehnike. Srbija nije bila spremna da prihvati nove socijalne teme za koje se zalagao evropski realizam, pa slikari stoga nastavljaju da slikaju portrete, religiozne i istorijske kompozicije. Najistaknutiji predstavnici realizma su Stevan Aleksić, Uroš Predić, Paja Jovanović i Đorđe Krstić.

Stevan Aleksić je oslikavao crkve, slikao teme iz života banatskog sela, portrete, ali je najpoznatiji po autoportretima. Njegovi autoportreti predstavljaju jednu od najobimnijih i najraznovrsnijih celina ovog žanra ikad naslikanih u srpskoj umetnosti. Danas je poznat 41 autoportret Stevana Aleksića što je jedna od najvećih autobiografija izražena slikama. Njegovi Veseli Banaćani, kompozicija koja se sada nalazi u svim čitankama, nije se dopala kritičarima.

Đorđe Krstić je ostao u Minhenu nakon diplomiranja, i tu su nastala njegova prva dela pod uticajem nemačkog realizma: Utopljenica, Anatom, Pisac Jevanđelja. Po povratku u Srbiju slika idilične predele sa terena – Pejzaž sa Kosova polja, Iz okoline Čačka, Studenica, Žiča... Autor je više ikonostasa, najpoznatiji su u Čurugu i u niškoj Sabornoj crkvi.

Uroš Predić je kao stipendista Matice srpske pohađao Akademiju likovnih umetnosti u Beču. U njegovom opusu preovlađuju slike religiozne sadržine, žanr i istorijske kompozicije, ređe predeo i akt. Jedan je od osnivača umetničkog udruženja "Lada", izabran je za opisnog člana Srpske kraljevske akademije. Od žanr scena najpoznatija njegova dela su Vesela braća i Siroče (na majčinom grobu), zatim istorijska dela Kosovka devojka, Hercegovački begunci i Na Studencu. Uradio je portrete predsednika Akademije Sime Lozanića, Stojana Novakovića, Jovana Žujovića, Jovana Cvijića, Đorđa Vajferta, Slobodana Jovanovića, Bogdana Gavrilovića i Aleksandra Belića. Oslikao je više ikonostasa i smatra se poslednjim značajnim srpskim ikonopiscem. U Narodnom muzeju u Zrenjaninu nalazi se soba Uroša Predića, i 900 njegovih crteža, zapisa i ličnih stvari.

PAJA JOVANOVIĆ: Paja Jovanović je danas najskuplji srpski slikar u inostranstvu. Njegova najskuplja slika je Ukrotitelj zmija iz 1887. godine koja je pre više od deset godina prodata za 169.580 evra kod londonskog "Kristija". Po svetu je još za života bio izuzetno tražen. Uvažio je interesovanje Evrope za Balkan, zainteresovane za sve što je orijentalno, i slikama o životu u tom delu sveta stekao slavu i popularnost.

Onore Domije

Оноре Домије (франц. Honoré Daumier; Марсеј, 26. фебруар 1808. — Валмандоа, 10. фебруар 1879) био је француски графичар,сликар, вајар и најзначајнији карикатуриста 19. века. Оснивач је сатиричних недељника “La Charicature” и “Le Charivarim” у којима је неколико деценија објављивао бритке карикатуре критикујући политичко-социјалну стварност и друштвене догађаје у Француској. Већину живота провео је стварајући у Паризу, а као сликар и вајар био је самоук, што га није спречило да постане један од водећих уметника реализма.Домије је рођен у Марсеју као син Жан-Батист Луј Домијеа и Сесил Катрин Филип. Породица се 1816. преселила у Париз. Млади Домије је у младости показивао неодољиву тежњу уметничкој професији, коју је његов отац желео да потисне па га је запослио као свог потрчка, а касније књижара. 1823. године је примљен у Швајцарску академију, а успут се бавио литографијом.

Године 1822. почео је образовање код једног од ученика Жака Луја Давида. Након краткотрајног бављења делима Рубенса иТицијана, Домије се претежно посветио новој техници литографије која је била његово главно изражајно средство. Прву пажњу јавности скренуо је својим карикатурама за сатиричне часописе La Caricature (забрањен 1837) и Le Charivari. За Le Charivari је израдио око 3.400 литографија и многобројне дуборезе, као и друштвене сатире на рачун политичког и малограђанског живота. Његова заслуга је у томе што је карикатуру уздигао у ранг самосталне уметничке форме. Његове слике и пластике говоре о политичкој и судској корупцији. Међутим, он је приказивао и свакодневицу људи, као и библијске мотиве и мотиве из књижевности (углавном из дела Молијера). Слабљење вида које је од 1872. водило ка слепилу омело је његово стваралаштво, али су се о њему старали његови пријатељи из Барбизонске школе.Домије је био самоуки сликар и већином је сликао мање формате негујући ликовни израз који је примеренији његовим литографијама, а у сликама се показао као иновативан и прогресиван. У крајњој редукцији ликовног израза, шкртом палетом, контрастима тамних и светлих маса, сликао је дирљиве сцене патњи пучких ликова или ликова по књижевним предлошцима, историјских или друштвених догађаја.

У истом маниру моделовао је експресивне, често полихромиране, карикатуре политичара и портрете француских књижевника (Балзак). Представио је Луја Филипа , тадашњег владара као крушку (Луј Филип био је безобзирни, дебели тиранин). Домије је ради тог цртежа провео неколико месеци у затвору. Слика Вагон треће класе је његово најпознатије дело. Тада су возови били јако важни, мада спори и бучни. Домије приказује неквалификовану радну снагу, путнике у возу. Ту су радници, преваранти, али у првом плану је старица са корпом са пијаце, дечак и млада жена са бебом. Дивна целина која нас асоцира на Богородицу са светом Аном, прилагодио је ову иконографску сцену. Градио је фину пирамиду од ликова, у неколико планова (различито окренути људи). Показао је да се нове теме морају приказати на нови начин : нема линеарне ни ваздушне перспективе, јавља се сликање по плановима.

Najpoznatiji slikar realizma-Gistav Kurbe

Гистав Курбе (франц. Gustave Courbet; Орнан, 10. јун 1819 — Тур де Пеј, 31. децембар 1877) је био највећи представник реализмау сликарству и дао је печат целом покрету. Он је рекао: „Ја не сликам анђеле, јер их не видим“, чиме негира машту и интуицију, већ користи искључиво оно што види, и онако како види. По њему је сврха реализма да укаже на социјалне неправде које трпе сељаци и радници, а не да приказује историјско сликарство које је било на првом месту у хијерархији Академије. Ради велика монументална платна на којима су анонимни сељаци и радници, људи са дна друштвене лествице који никада до тада нису били вредни пажње. Он је сликар своје епохе, само оног времена у коме живи. До тог момента уметници идеализују природу, али реалисти, напротив, сликају трауматичне и баналне ситуације. Оптужују га да уводи естетику ружног. Слике Густава Курбеа су у потпуној супротности у односу на владајуће стандарде сликарства. Тада се први пут раздвајају званични ставови Академије и они незванични. 1855. године је требало да Париз постане центар светске излобе. Густав Курбе је донео 40 слика комисији и они су све одбили. Онда је направио поред изложбе мали павиљон и унутра је изложио сва та дела. На свим својим малим сликама, Курбе је присутан. Једно од најпознатијих дела Густава Курбеа је Туцачи камена , које је нажалост уништено. Идеолошки је најпровокативније. Старац и дечак припремају камен за пут, што нам говори о положају друштвених слојева и њиховој безизлазној ситуацији. Старац је почео са тешким радом још као младић, и читав живот ради напорно, без могућности да напредују. Показује да се не може напредовати у друштву, да ма колики труд уложили људи неће променити свој положај.

Realizam II

Овај морални аспект реалистичног начина сликања био је ослонац епохе реализма у Француској. Курбе је сковао појам réalisme на тај начин што је ту реч написао као наслов за преглед својих дела на Светској изложби у Паризу 1855. године. Његове слике су посвећене једноставном, често оскудном пејзажу, марљивим становницима села и слично. Оне представљају продужетак реалистичких тенденција онаквих какве су биле развијене у барбизонској школи за сликарство пејзажа, али сад уз коришћење сликарства у слободном простору и у правцу друштвене релевантности. Њима је заједничко настојање које је управљено против историзујућих тенденција и које придаје највећи значај непосредној стварности и њеним појавним облицима. Мада се многе слике одликују социјално-критичким и политичким аспектом, оне се такође могу тумачити и алегоријски или симболички. Једно од својих дела, Сликарски атеље, Курбе означава као стварну алегорију. На сликама Жан-Франсоа Мијеа, који се такође сврстава у реализам, јавља се у то и извесна религиозно-хришћанскапотка. Његове Сакупљачице класја, на пример, представљају једну од најсиромашнијих група становништва, али се њихов рад хармонизује и смешта у један виши по важности надређени смисаони контекст.

У другој половини 19. века рашириле су се реалистичне струје по читавој Европи. У Немачкој био је то круг око Вилхелма Лајбла и Карла Шуха који се под јаким утицајем Курбеа, чије је дело захваљујући изложбама било познато у Немачкој, у делимично акрибичној детаљности посветио приказивању сељака и пејзажа. У Русији је од 1870. група Передвижники (видети Иља Рјепин) радила такође на социјално-критичким темама. И импресионизам може да се подведе у реалистичка струјања, мада су представници тог правца били потпуно окренути чисто феноменолошким појавним облицима света, а друштвено-критичке аспекте једва да су тематизовали.

У 20. веку стално су се изнова појављивали нови реалистични начини сликања, нарочито са циљем да прикажу социјалне прилике (видети веризам) или да би свету ствари подарили магијско значење (видети магијски реализам, нова стварност, надреализам). Облик реализма који се темељио на конкретној реалности предмета представљао је развој објекатске уметности од времена ready made уметност Марсела Дишана, која је нашла свој продужетак у новом реализму. Насупрот томе, са обрадом социјално критичких тема настављено је у сликарству мурализма и социјалистичког реализма.

Realizam

Овај морални аспект реалистичног начина сликања био је ослонац епохе реализма у Француској. Курбе је сковао појам réalisme на тај начин што је ту реч написао као наслов за преглед својих дела на Светској изложби у Паризу 1855. године. Његове слике су посвећене једноставном, често оскудном пејзажу, марљивим становницима села и слично. Оне представљају продужетак реалистичких тенденција онаквих какве су биле развијене у барбизонској школи за сликарство пејзажа, али сад уз коришћење сликарства у слободном простору и у правцу друштвене релевантности. Њима је заједничко настојање које је управљено против историзујућих тенденција и које придаје највећи значај непосредној стварности и њеним појавним облицима. Мада се многе слике одликују социјално-критичким и политичким аспектом, оне се такође могу тумачити и алегоријски или симболички. Једно од својих дела, Сликарски атеље, Курбе означава као стварну алегорију. На сликама Жан-Франсоа Мијеа, који се такође сврстава у реализам, јавља се у то и извесна религиозно-хришћанскапотка. Његове Сакупљачице класја, на пример, представљају једну од најсиромашнијих група становништва, али се њихов рад хармонизује и смешта у један виши по важности надређени смисаони контекст.

У другој половини 19. века рашириле су се реалистичне струје по читавој Европи. У Немачкој био је то круг око Вилхелма Лајбла и Карла Шуха који се под јаким утицајем Курбеа, чије је дело захваљујући изложбама било познато у Немачкој, у делимично акрибичној детаљности посветио приказивању сељака и пејзажа. У Русији је од 1870. група Передвижники (видети Иља Рјепин) радила такође на социјално-критичким темама. И импресионизам може да се подведе у реалистичка струјања, мада су представници тог правца били потпуно окренути чисто феноменолошким појавним облицима света, а друштвено-критичке аспекте једва да су тематизовали.

У 20. веку стално су се изнова појављивали нови реалистични начини сликања, нарочито са циљем да прикажу социјалне прилике (видети веризам) или да би свету ствари подарили магијско значење (видети магијски реализам, нова стварност, надреализам). Облик реализма који се темељио на конкретној реалности предмета представљао је развој објекатске уметности од времена ready made уметност Марсела Дишана, која је нашла свој продужетак у новом реализму. Насупрот томе, са обрадом социјално критичких тема настављено је у сликарству мурализма и социјалистичког реализма.